POJAM BOR HESOVSKA PRIČA (Povodom 80 godina Maštarija)

Abstract

U ovom radu1 izdvajaju se prepoznatljiva svojstva borhesovske priče. Posredstvom studije
slučaja analiziraju se poetička svojstva Borhesovih priča na nivou povesti, pripovesti i teksta.
Nivo povesti sagledan je na osnovu strukturne zastupljenosti aktanata narativne sintakse i podeljen
u četiri tipa: akterske (težište na akteru), detektivske (težište na događajima), hronotopske i minus
povesti (težište na nekom nefabularnom elementu). Pojam ogledala navodi se kao dominantni
princip strukturne organizacije akterskih povesti, dok su priče detektivskih povesti ostvarene na
organizacionom načelu lavirinta. Borhesove priče hronotopskih povesti predstavljaju „putopise”
metafizičkim i oniričkim predelima. Minus povesti potcrtavaju činjenicu da su sve priče u povesnom
smislu izrazito difuzne jer obuhvataju različite tipove povesti. Na nivou pripovedanja kao karakteristična
svojstva izdvajaju se enciklopedijski diskurs i komentar, dok tekstualni nivo upućuje
na palemsističku organizaciju. U zaključku se navodi da je ono što predstavlja distiktivna svojstva
borhesovske priče prevashodno vezano za dekompovanje tradicionalnih (realističkih) povesnih i
pripovednih modela posredstvom istoriografskog (enciklopedijskog) diskursa radi upućivanja na
metafizičke/transcedentne domene – univerzalna pitanja o sopstvu (identitetu, sudbini), vremenu
(prolaznosti) i gnoseologiji.