ДУХОВНИ ПРОСТОР У ПРИПОВЕДНОМ ДЕЛУ ЛАЗЕ ЛАЗАРЕВИЋА

Abstract

Рад прати развојни пут Лазаревићеве теолошке мисли кроз анализу шест приповедака у којима се човекова духовност испољава на много начина. Указује се на чврсту везу вере и идеје заједништва која је проистекла из пишчевог уверења да породица и заједница пружају појединцу сигурно уточиште и утврђују га у вери. Приповетке Први пут с оцем на јутрење, На бунару и Ветар повезује јасност и једноставност Лазаревићеве теолошке мисли која је изграђена на оваквом уверењу, док приповетке Школска икона, Швабица и Све ће то народ позлатити одликује рељефност и рефлексивност Лазареићеве теологије која то постаје онда када породица и заједница доносе кризу патријархалног морала који нема више могућности да буде идеализован, већ постаје огољен и реално сагледан. Рефлексивност Лазаревићеве теологије огледа се тада у његовој дубокој упитаности над човеком као припадником заједнице која га је одбацила и његовом судбином, коме преостаје да у вери потражи спас. У завршници рада посебно се истиче оно што обједињује све поменуте приповетке, а то је пробуђена пишчева нада да се идеја заједништва може хуманизовати, а вера продубити, да се може очувати и неговати хришћански живот и онда када обоговљену патријархалну задругу и вековну људску побожност смене нови нараштаји људи и њихов другачији однос према Богу, који се огледа у несигурној вери, сумњи и безверју.