РЕЛИГИЈСКА ЕТИКА ПОРУШЕНИХ ИДЕАЛА СВЕТОЛИКА РАНКОВИЋА

Abstract

У раду се разматра религијска етика романа Порушени идеали Светолика Ранковића. Применом теоријских поставки П. Маринковића и Л. Толстоја, посебна пажња посвећена је симболичком представљању манастира као „светог места” и анализирању доживљаја Бога. Методом
анализе открива се духовна изопаченост мрачне средине у којој главни јунак романа Љубомир, након замонашења калуђер Леонтије, запада. Иза проучаваних метаморфоза игумановог лица и понашања открива се дехуманизованост појединаца, али и друштва које је огрезло у чињењу разних грехова. Након што се применом теоријских поставки Л. Толстоја долази до анализе односа идеала као фаталне фигуре. У тежњи ка испуњењу идеала јунакова душа остаје у дубокој патњи далеко од жељеног и сањаног живота. Тај ужасни, али ипак неми крик није само јунаково исходиште, већ и његово уточиште.