СИМБОЛИКА СВЕТЛОСТИ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ XIII И XIV ВЕКА (ДОМЕНТИЈАНОВО И ТЕОДОСИЈЕВО ЖИТИЈЕ СВЕТОГ САВЕ И КРАЉЕВСКА ЖИТИЈА АРХИЕПИСКОПА ДАНИЛА ДРУГОГ: ЖИТИЈЕ ЦАРА УРОША, ЖИТИЈЕ КРАЉА ДРАГУТИНА, ЖИТИЈЕ КРАЉИЦЕ ЈЕЛЕНЕ И ЖИТИЈЕ КРАЉА МИЛУТИНА)

Abstract

Предмет рада усмерен je на стваралачку делатност три најзначајнија српска
средњовековна писца, која су стварала и својим делом повезивала XIII и XIV век, а то
су: јеромонах Доментијан, Теодосије Хиландарац и архиепископ Данило Други. Наш циљ
је да у делима поменуте тројице, сем дословног навођења цитата из Светог писма, ра-
светлимо учесталост коришћења светлосних симбола и појаснимо њихово присуство и
значај навођењем конкретних примера. Због тога ћемо у поменутим делима, компара-
тивном методом, методом пажљивог читања и методом плурализма, настојати да препо-
знамо тражене симболе светлости (неприступне, вечне, праведне, истините, бесконачне,
многоразумне, небеске и пресветле), прецизније - симболе Сунца, звезда, Данице, анђела
(херувима и серафима), зраке (богоразумне), сванућа, свеће, огња, седмосветлих небеса
и очију (златозарних, срдачних, ((бого)умних), али и њихове антиподе – симболе таме,
мрака, сумрака, огња (злонесрећног), помрачења, слепоће и слепила, затим осуду матери-
јалног света и свега што је пролазно, али и лепоту учења о вечном животу.